Insomnia

Mnoge je svoje priče bacio, a druge, ni sam ne zna zašto, je stavio u staru drvenu škrinju - sanduk. Ni sam nije znao, odakle ta škrinja među njegovim stvarima. U stvari, u njegovom haotičnom stanu, bilo je mnogo predmeta, za koje takođe nije znao odakle su se tu stvorili. Posle toliko godina života, i teškog i manje teškog, selidbi i odluka, koje su menjale kurs njegove plovidbe kroz život, ko bi se setio odakle sve te stvari u njegovom stanu i odakle sve te priče, potpuno bezvredne, ali koje su bile deo njegovog bića. U mraku svog malog stana, zapalio je cigaretu, duboku udahnuo dim, tako da se u magnovenju video samo žar cigarete. Polupospanih misli i osećanja, posmatrao je svoj stan i predmete. Razmišljao je, što mu je baš sada to toliko postajalo bitno. Mali sanduk, neki stari kostim dvorske lude, srce od plastike, napravljeno u medicinske svrhe - anatomija srca, sa sve predkomorama i komorama, artrijama...skoro da je kucalo , začuđeno je zaključio. Sada već staro penkalo, zarđalo, običan kamen sa nekog proplanka, obojen u crveno, crveno kao krv. Slika belog peska i zelenog mora i plaža na kojoj sedi žena, sama, izgleda spokojno.Žuta koverta, stari zidni sat..slike su počele munjvito da mu se smenjuju, od jarkih crvenih tonova, do mračnih, sivo - crnih. Potpuno ga je obuzeo osećaj irealnog. Spava, ali budan je i uvlači dim, sve žustrije. Da li sanjam ili se stvarnost iskrivila. Ludim. MOžda počinjem da ludim. Povukao je još jedan dim i prišao sanduku. Spustio je ruku na njega i u mraku, opipavao kao da traži nešto..nešto..Sada je već znao da nešto znači. Seo je kraj njega, naslonio glavui možda zaspao, nije bio siguran....

Umoran sam od plivanja. Danima plivam...ne brojim ih više. Čini mi se da je i ovaj sanduk od drveta, na koji se oslanjam isto toliko umoran. Što se više prijanjam uz njega, on sve više tone. Usta su mi suva, u sred ovolike vode. Plutam već dugo posle brodoloma. Posle šoka, bio sam srećan što sam preživeo, što sam se snašao i zgrabio ovaj sanduk. Onda sam razmišljao šta je najpametnije da uradim...dok me ne pronađu. Odlučno sam krenuo kroz vodeno prostranstvo, čekajući da me neko spazi i spase. Nadajući se, možda, nekom ostrvu ili obali. Sada..sada ne znam. Pre dva dana (bar mislim da je bilo pre dva dana) sam video kopno, krenuo ka njemu. Nisam stigao. Kopno se udaljilo ili me je neka struja odnela. Ne znam, a sada me više i ne zanima. Prvih dana, dok sam plivao i plutao, prolazile su mi razne slike i misli kroz glavu. Moj život. Moja kuća. Moja porodica. Sve što sam naučio i stekao i zavoleo tokom života. Svi moji padovi i usponi...sada, sada nema slika, nema misli. Samo ovo što trenutno izgovaram naglas. Više ne zamišljam ni kopno ni brod. Okolo je samo beskrajna modra voda, sanduk i ja. Samo, sada. Možda bih mogao da se pitam...gde dalje? Koliko dugo, još? Hoću li izdržati? Ali, ne. Pitanja sa naznakom nade, samom sebi više ne postavljam, jer ne znam odgovor. Nemoćan sam pred ogromnim Suncem, mrklom noći, milijardu i milijardu zvezda i pred Mesecom sa čovečijim licem. Nemoćan sam... u molekulima vode. Ona je savršeno mirna i ravnodušna. Nema nikakvih emocija prema meni ili je ja možda ne razumem, čim smo se našli ovde gde jesmo. Sanduk, voda i ja. Sada već bez prošlosti, bez budućnosti, bez ikakvih životnih kategorija...ičega. Imanja, nemanja, snage, volje, izdržljivosti, mudrosti, motiva...nema ničeg ovde. I sada, dok shvatam ovo, shvatam to potpuno prazno, šuplje, bez ikakvog trzaja ili trnca. Sada...i da naiđe brod, da nastavim da živim, opet neće  biti ničega nego te spoznaje...sanduka i mene, jednog običnog molekula u beskraju. nasloniću malo glavu na moj sanduk, dok plutam, dok mi Sunce suši lice i dok me napušta sve ono što sam ikada mislio, znao, osećao..da znam, da umem, mogu, hoću...Do sledećeg brodoloma..ili možda ne.

Trgao se iz sna. Bio je mokar i tup. Sada je znao odakle sanduk u njegovom stanu, u njegovoj duši.

Udobno je živeti linearno vreme. Baš zgodno razmišljati linearno. Za sve ostalo je potrebna mašta. U nekom linearnom vremenu, koje su spakovali u epohe, milenijume, vekove, decenije, godine, neke januare, februare...sate, minute, sekunde...rodiš se. Niko te ne pita. Jednostavno postojiš u određenom trenutku u određenom delu vremena. Rodiš se zbog sebe samog. Zbog vrste. Linearno odrastaš, uče te da gledaš pravo u perspektivu, u cilj. Ali sa početkom samosvesti, počinje da se rađa i sumnja, crv. Počinješ da se pitaš, na tom pravom putu, od tačke A do tačke B, šta ima sa strane, šta ima gore, šta odzvanja u tebi samom. Počinješ da upotrebljavaš maštu. U mašti dolaziš do neverovatnih i fascinirajućih zaključaka. Onda kreneš polako, kao vešti kulinar, da mešaš lagano, vreme i maštu. Smesa je ukusna, zavisi i od začina i od mere. Valja se držati recepta i pravilne gramaže. Da ne budeš osobenjak, čudak. Iako je aroma mašte primamljivija, trudiš se da suzbiješ bezgraničnu maštu i da opet samo gledaš pravo, od tačke A do tačke B. Nacrtaš na papiru pravu liniju ograničenu sa jedne strane tačkom A, a sa druge tačkom B. Putanja je to. Ali, ako upotrebiš maštu presaviješ papir na pola , tačke se poklope.Poklope se početak i kraj. Tada možeš da u potpunosti uživaš u bezimenoj senzaciji. U trenutnom zbiru takvih senzacija.Živiš linearno, a živiš i maštu. Postoji tu neki prećutni kompromis. Kompromis, beyond our comprehension. Smeta ti taj crv ponekada, kada ga čuješ u tišini, kako gricka drveni ram okna, ali osmehuješ se.U toj senzaciji ne postoje kategorije kao sreća, tuga, melanholija, euforija...Postoji samo osmeh i neki ispunjavajući osećaj zadovoljstva...što krišom, da niko ne zna, vešto podmećeš linearnom vremenu, maštu.